Da li znate koja država ima ministartsvo sreće?
Koliko ste zaista srećni? Pitanje koje nam danas, kroz razne oblike medija, sve češće postavljaju… ali da li se stvarno zapitate: “Koliko ste zaista srećni?” u vremenu, zemlji, gradu, društvu… u kome živite boreći se sa svakodnevnim obavezama i iskušenjima.
Svrha države je, po Aristotelu, sreća njenih građana, a čovek je stvoren za život u zajednici i svoje će vrline najviše razviti u zajedništvu. Koliko zapravo brinemo o vlastitoj sreći i sreći svoje zajednice? Da li je vlast ta koja bi trebala da brine o sreći, a ne samo o dobrobiti svojih građana? Krenuvši upravo od ove pretpostavke i smatrajući da je pravo svakog čoveka da bude srećan, jer kao takav doprinosi razvoju zajednice i države, jedna mala zemlja, koja se nalazi između ekonomskih i političkih moćnika Kine i Indije, sa nešto više od 760.000 stanovnika, širom sveta postala je poznata po svojoj nekonvencionalnoj meri nacionalnog razvoja, nazvanoj Bruto nacionalna sreća (Gross National Happiness – GNH). U pitanju je Kraljevstvo Butan, čiji političari, stručnjaci i ekonomisti su davno zaključili da na dobrobit ne utiču samo prihodi i zaposlenost stanovništva, već i zadovoljstvo sopstvenim vezama i međuljudskim odnosima. Pravo na sreću upisano je u njihov Ustav (član 9). Četvrti kralj Butana, Jigme Singye Wangchuck, još 1972. godine implementirao je ovaj neobični koncept. Izbegavajući na taj način tradicionalne ekonomske odrednice, Butan ocenjuje blagostanje u zemlji na osnovu održivog i ravnopravnog društveno-ekonomskog razvoja, očuvanja životne sredine, očuvanja i unapređenja kulture i dobrog upravljanja. Bruto nacionalna sreća je skup kolektivnih uslova koji su, generalno, potrebni svima za dobar život. Zbog toga je premijer Butana odlučio da se osnuje Ministarstvo sreće kako bi se ona osigurala što većem broju stanovnika. Kako bi se brinuli o unutrašnjem miru ljudi, u Butanu je 2008. osnovan Odbor za bruto nacionalnu sreću. Čak i na popisu stanovništva postoji kolona u kojoj možete navesti jeste li zadovoljni svojim životom ili ne. Kvalitet života određen je ravnotežom između njihovih finansijskih i mentalnih vrednosti.
Ljudi u Butanu žive zadovoljnim životom i nisu opsednuti modernom tehnologijom. Može se reći da su uspešno sačuvali svoju jedinstvenu kulturnu i prirodnu baštinu. Osim neverovatnih hramova i srećnih ljudi, ova zemlja obiluje bajkovitim krajolicima prirode. Naime, Butan je jedna od najšumovitijih država u Aziji. Više od 70 posto područja zemlje prekriveno je šumom, a zakon nalaže da više od 60 posto zemlje uvek mora biti zeleno. Većinu prirodnog bogatstva uspeli su sačuvati i danas, a lov i ubijanje životinja strogo je zabranjeno. Ova misteriozna i slikovita zemlja, smeštena između Indije i Kine, bila je zatvorena za turiste do 1974. godine. Danas svako ko je spreman na prilično komplikovan proces za vizu i ima dovoljno novca može da poseti ovu zemlju. Ipak, iako su granice otvorene, kralj još uvek pokušava da ograniči broj turista različitim metodama. U Butanu su internet i televizija bili zvanično zabranjeni do 1999. Ipak, bilo je nemoguće izolovati celu zemlju od moderne tehnologije, pa je kralj odlučio da ukine to pravilo. Butan je bio poslednja zemlja na svetu koja je počela da koristi televiziju.
U Butanu niko ne živi na ulici. Izgubi li čovek dom, treba samo da se javi kralju, koji mu onda pokloni komad zemlje na kojem može da izgradi kuću i uzgaja voće i povrće. Takođe, svaki stanovnik Butana ima pravo na besplatno zdravstvo. I tradicionalna i klasična medicina su uobičajene, a osoba može sama da odluči o načinu lečenja. Ljudi u Butanu nose tradicionalnu odeću. Muškarci nose odore do kolena, a žene duge haljine. Društveni status osobe identifikovan je bojom šala koji je prebačen preko levog ramena. Obični ljudi nose bele marame, a plemići i sveštena lica nose žute.
U Kraljevini Butan živi se polako, u skladu sa religijom. Bez žurbe, bez pritiska medija i društvenih mreža, semafora i kolona… bez brendiranih stvari… Žive srećno, za sebe. Sa druge strane, iz ugla savremenog čoveka, žive skoro pa izolovano, sa jako niskim prihodima, pošto se stanovništvo pretežno bavi poljoprivredom, ne putuju, ne idu na letovanja i zimovanja, ne upoznaju druge kulture i narode… nemaju mogućnost da se ožene ili udaju za nekog ko nije iz ove zemlje. Pa se onda zapitamo: “Čija je sreća veća?”
